Izvor: politika.rs
Potresna ispovest silovane devojke, kako prenosi londonski „Gardijan”, trebalo bi da ohrabri i druge žene da se izbore da nasilnici budu uhapšeni i kažnjeni
Dvadesetsedmogodišnja devojka provela je veče sa svojim prijateljima slušajući muziku i igrajući. Na povratku kući, zajedno su uzeli taksi i ona je izašla na uglu ulice u kojoj je stanovala. Ostatak puta, tih nekoliko minuta do stana, prešla je peške, odbijajući da je neko otprati do kapije.
Na putu, već držeći ključ u ruci, primetila je da je prati neki muškarac. Takođe, zapazila je i da su obe brave od stana zaključane, što je značilo da su njene cimerke van kuće. Kako je otvorila vrata, muškarac ju je ugurao u kuću pritisnuvši joj nož uz grlo.
Londonski „Gardijan” preneo je ispovest ove devojke i njenu dvoipogodišnju borbu da se nasilnik osudi.
„Nisam imala snage da vrištim, toliko sam bila uplašena. Veći deo života sam provela u Londonu i uvek sam bila oprezna, samopouzdana i znala sam šta mogu da očekujem na ulici. Ipak, deo mene se u ovom trenutku nadao da on hoće samo da me opljačka”, opisala je početak drame i nastavila:
„Nada se brzo ugasila. U momentu kad me je gurnuo na naš stari crveni tepih shvatila sam da nikad više neću biti ista. Jednom rukom je otkopčao šlic, a drugom je izvrnuo moje ruke iza leđa. Pokušala sam da se izvučem, ali dobila sam nekoliko udaraca, a moj vrat je dodirnula hladna oštrica noža. ’Ponovi to i ubiću te’... Vreme je stalo”.
Ležeći na tepihu, devojka nije znala koliko daleko nasilnik namerava da ide. Koliko će je povrediti? Da li će njene cimerke naići i sprečiti ga da učini i nešto gore što je imao na umu? Da li će taj čovek ugroziti i njen život?
„Kad je na kraju bilo gotovo, izvrnuo je moju tašnu i otišao u noć s mojim mobilnim telefonom. Drhtavim rukama sam zaključala vrata za njim i briznula u plač. Pozvala sam policiju, koja je stigla u roku od nekoliko minuta”, priča ona.
Ostatak noći provela je u policijskoj stanici dajući izjavu. Posle uzimanja dokaza u stanu, policija je uzela DNK uzorke i od same žrtve. Takođe joj je uzeta i krv na analizu, da bi se proverilo da li je pri silovanju zaražena nekom polnom bolešću, hepatitisom ili hivom.
„Pregledale su me doktorka i sestra, od glave do pete. Tek posle detaljnog ispitivanja mogla sam da se istuširam. Budući da je moja odeća zadržana kao dokaz, dobila sam od njih malu torbicu sa kozmetikom, peškir, duksericu i donji veš. Tek tu sam dozvolila sebi da se opustim i pustila sam toplu vodu da mi se sliva niz telo”, opisala je susret sa forenzičarima, dodajući da joj je policija uzela izjavu profesionalno, tako da se oslobodila svakog osećaja krivice.
„Brinula sam da li će oni koji vode slučaj misliti da sam kriva što mi se to desilo. Hoće li misliti da je moja krivica zato što sam popila nekoliko pića? Da li će me smatrati glupom jer nisam ušla na zadnji ulaz? Ili će možda smatrati da preterujem? Nije trebalo da brinem. Uverili su me da niko ko je silovan ne može biti optužen da je kriv, jer je to kriminalno delo. Policijski posao je bio da utvrdi šta se desilo i da pronađe krivca, a ne da meni sudi”, rekla je devojka.
Ubrzo posle uzimanja svih dokaza i izjave, žrtva je odvezena neobeleženim policijskim kolima skoro do same kuće gde je stanovala. Nekoliko ulica dalje od kuće sačekale su je najbolja prijateljica i cimerka. Njih tri su se trudile da nonšalantno, kao da se vraćaju sa neke žurke, došetaju do kuće.
Narednih nekoliko nedelja proteklo je u susretima s policijom, snimanju izjava i testovima. Devojka se trudila da povrati kontrolu nad svojim životom, radila je kao i ranije. Većina kolega na poslu je znala samo da je bila pokradena, ne i ostatak priče. S roditeljima je bilo teže. Trebalo je skupiti snagu da im prizna i suoči se s njihovim besom i brigom.
„Trebalo je bar da im objasnim zašto nemam mobilni telefon. Takođe, sumnjalo se da je napasnik iz kraja gde sam živela, tako da sam tražila novi stan, jer me je policija upozorila da sam i dalje u potencijalnoj opasnosti. Tako sam odlučila da pređem kod roditelja dok ne nađem novo mesto za stanovanje”, objasnila je.
Za to vreme istraga je nastavljena tiho. Rezultati krvi bili su u redu i devojčin život se skoro normalizovao, čak se upoznala i sa divnim mladićem. I onda, skoro tačno godinu dana kasnije, stigao joj je poziv. Napasnik je uhapšen zbog nečeg drugog, ali su ga otkrili zahvaljujući DNK analizi. Ipak, nije se predavao. Nalazio je gomilu izvinjenja i alibija i suđenje je odlagano skoro godinu dana. Na kraju, prvog dana suđenja, devojci je javljeno da je promenio iskaz i da priznaje da je kriv. Nekoliko nedelja kasnije osuđen je na punu kaznu od deset godina.
„Posle svega, odlučila sam da o svemu ovom pišem, da bi i druge žrtve shvatile da je prijava silovanja ipak bolja od stalne patnje i ćutanja. Nadam se i da će ovaj moj tekst pomoći da još neki napasnici završe na isti način”, istakla je ova nadasve hrabra devojka.
Prevela i priredila Dušica Stojanović-Čvorić
No comments:
Post a Comment