Nasilje nad ženama vrše ne samo vozači kamiona ili niskokvalifikovani radnici, kako se to najčešće misli, već i advokati, naučni radnici, lekari, prvi komšija koji vam se nasmeje i ljubazno poželi „dobro jutro”
– Za 13 godina braka bila sam obična krpa, nula i loša majka svojoj deci. Nezadovoljan sobom, muž me je maltretirao, uvek za sve krivio i pretio da će me ubiti. Udarci koje sam godinama dobijala ne dokazuju njegovu ljubav, kako mi je pričao. Teško mi je da se svega toga sećam – priča, dok joj suze kaplju na haljinu, T. R., majka dvoje dece i žrtva nasilja u porodici. Kako ističe, napravila je najznačajniji korak u svom životu kada je skupila hrabrost i zakucala na vrata „Sigurne ženske kuće”.
– Odlazak od njega veliki je korak na koji nisam lako mogla da se odlučim zato što mi, žene, preživljavamo batine nasilnika sa nadom da ih više nećemo doživeti, da su poslednje. Volela bih da svaka žena koja trpi bilo kakvo nasilje bude dovoljno hrabra da napravi ovakav korak, jer na taj način daleko više pomaže sebi i svojoj porodici, nego da trpi nasilje.
Šta se dešava u tom svetu, iza čvrsto zatvorenih vrata, iz koga je teško pobeći, u kome se batina dobija na poklon a psovka umesto reči – volim te? Malo žena skupi dovoljno hrabrosti da posle višegodišnje tiranije izađe iz psihičkog zatvora i pobegne sa decom u neku od „sigurnih kuća”. Poražavajuća je činjenica da mnoge žene prihvataju šamar od muža ili partnera kao vaspitnu meru, i u tome ne vide ništa loše. Nasilnici, koji su ih „dresirali” da budu u podređenom položaju, ne prestaju da potežu svoju tešku ruku i još teže reči na nežniji pol.
Ko štiti nasilnika
Koliko dugo žene trpe nasilje pre nego što ga prijave nadležnima? Odgovor smo potražili od Vesne Stanojević, koordinatorke savetovališta protiv nasilja u porodici, nevladine organizacije koja u svom sastavu ima tri „sigurne kuće” za žene i decu žrtve porodičnog nasilja i jedno sklonište za žrtve trgovine ljudima.
– Mlade žene u proseku trpe skoro deset godina nasilje u porodici pre nego što se odluče da slučaj iznesu u javnost. Prema ranijim istraživanjima, starije žene trpe nasilje od 15 do 20 godina pre nego što ga prijave. Kod nas se najlakše prepoznaje fizičko nasilje jer se psihičko uglavnom toleriše. Žene još nemaju svest da nije normalno da im muž, brat, ili bilo koji drugi muškarac, udara šamare kao vaspitnu meru. Postoji čitava skala razloga zbog kojih žene trpe iživljavanje a najčešći je da ona uvek računa na njegovu promenu. Reč je o ženama na svim nivoima, od doktora nauka do čistačica, ali najviše ih je iz srednje klase, u kojoj su žene inače najbrojnije. Mnogi misle da se to dešava samo ženama u nižim slojevima čiji su muževi radnici ili vozači. To je zabluda, jer su među nasilnicima i advokati, ali i vaš prvi komšija koji vam se nasmeje i ljubazno javi svako jutro. Žene misle da će se nasilnik promeniti, često kažu da trpe zbog dece ili zato što su ekonomski zavisne u većini slučajeva. Ipak, čini se da je jedan od najbitnijih razloga strah. Strah od nasilnika, strah od toga šta će joj uraditi, da li će je tražiti, dodatno nauditi. Žrtva napušta nasilnika tek onda kada je doživela teške telesne povrede ili kada je nasilnik jednostavno izbaci iz kuće – objašnjava Vesna Stanojević.
Važno je znati da se nasilje može desiti svakoj ženi, i da ono najčešće nije posledica ženinog ponašanja, nego patrijarhalnog sistema u kojem svoju moć muškarci izražavaju kroz nasilje nad ženama. Naša sagovornica, koja je želela da sačuva anonimnost, kaže da njen muž nije bio nasilnik u prvim godinama braka. Čak i ako je bilo svađa i neslaganja, nikada je nije udario do pre četiri godine, kada su i deca bila svedoci tog svirepog batinanja.
Batine – čudan dokaz ljubavi
– Nasilje, fizičko ili verbalno, trpela sam četiri godine, iako smo od početka braka imali probleme. On me je naučio da nasilje ne prepoznajem, da pređem preko svega. Ja sam mu uvek davala šansu u nadi da će se to promeniti. Ne mogu da kažem da nije postojala ljubav i nada da će biti bolje. Nada uvek postoji. Najviše me boli to što su deca morala da prisustvuju događajima, da to gledaju, slušaju. Muž me nije samo tukao, vređao me je i omalovažavao. U trenucima kada me je maltretirao psihički i fizički, deca su ga molila da prestane, govorila su mu – „tata, to je naša mama, nemoj da je tučeš”, čak bi, onako mali, meni prilazili i govorili bi mi da odem kad me on izbaci iz kuće kao što je imao običaj, bolje da odem dok sam čitava nego sva u modricama od njegovih udaraca – seća se ona.
Vesna Stanojević nam predočava da muškarci žene tuku svom snagom, lome im noseve i udove, šutiraju ih, nekontrolisano udaraju, ne birajući da li je to stomak ili glava.
– Postoje muškarci koje ništa ne može da izazove da se tako ponašaju. Reč je o razumnim, ne o agresivnim ljudima, koji imaju poštovanje prema partneru – objašnjava Stanojevićeva i upozorava da žene treba da obrate pažnju na muškarce sa „kratkim fitiljem”, koji su gledali kako otac tuče majku i celog života žive tako što prete nekome ili se tuku. Takvi će sigurno udariti ženu bez razloga, šta god ona uradila. Prema rečima koordinatorke savetovališta protiv nasilja u porodici, taj broj muškaraca vremenom bi trebalo da se smanjuje ako im bude stavljeno do znanja da to što rade nije normalno, zaključuje Vesna Stanojević.
No comments:
Post a Comment